РАВНИЧАРСКИ АТЛАС ДАНИЈЕЛЕ МАРКО
Почев од њујоршке школе преко минимал-арта па до уметника са ових простора као што су Миодраг Б. Протић, Александар Томашевић или Јулије Книфер, геометријска апстракција отворила је несагледива подручја изражајних ликовних могућности. Слике Данијеле Марко управо носе једно такво искуство геометријске апстракције која рачуна са пуристичким идеалима чистоће и егзактности, мира и хармонија ликовних структура, те усаглашености просторних планова.
Живећи у Војводини, Данијела Марко никако није могла да остане имуна на равничарски синдром. Зов равнице сам по себи има неизброј лица. Равница је безмало мит, изворни и непревазиђени мит. Данијела Марко заокупљена је у свом уметничком бављењу метафизиком равничарског призора. А призор није ништа друго до другачије уобличена реалност. Промишљајући бескрајност равнице ова уметница одустала је од стереотипа који се обично за равницу везује. Њу, наиме не занима ситно реалистички опис. Она прати неке другачије трагове, другачије стазе и померања. Избегавши обилазнице, она је активирала индивидуалну митологију и исповест унутрашњег вида и тако дошла до свог тлоцрта, до свог кода бескрајне равнице у који је уцртано једно ново центрирање и један другачији планиметријски сан о равници. Тако је Данијела Марко предочила унутрашњу, духовну и душевну равницу, отворивши осетљивом посматрачу нове ликовне обзоре просторно-илузионистичке феноменалности. У питању је ментални простор огољене, унутрашње равнице.
Данијелин занос равницом није екстатичан и коњовићевски завијорен, а није ни узбудљив у медоносној материји као код Милана Кечића, већ је ликовно промишљен и утишан. Данијела Марко је у том смислу много ближа Богомилу Карлаварису зато што на њеним графикама и радовима у техници акрила проналазимо сличан доживљај лица равнице. То је лице засновано на једном геометријском поретку ораница. Данијелиним ликовним бављењем влада једна готово мондријановска логика реда и тачног промишљања. Она држи до призора статике и усредсређености, смештајући скупоцена житна поља у свега неколико троуглова.
Пронашавши своју интимну психолошку диспозицију равнице, изложбом „Бескрајна равница“ Данијела Марко донела нам је своју поособљену истину о равници као о утишаној и уздржаној слици домаје.
Драган Јовановић Данилов
